ГЕТО 1244

Љубав, увек проналази пут. Не може је зауставити ни једна окупација, не познаје даљину, не бира место и време. Једноставно се догоди или не догоди. Ова се догодила сасвим неочекивано, тог раног лета, увукла се у аутобус који је хитао ка Косову и Метохији, или се некако створила у срцима јунака ових догађаја. Можда је искрице у срцу, разгорео прелеп средњовековни амбијент, можда жубор Бистрице, или песма из Ораховца, можда их је љубав сачекала на неком од призренских мостова, а можда је како и они сами верују Свети краљ Стефан Дечански помиловао њихове душе и пригрлио их у загрљај. Испричаћу ову причу онако као су је они причали мени и онако као сам је и сама видела.                                                                  СТЕФАН Кренули смо пут Косова и Метохије,  мени је припала одговорност вође пута. Ми волонтери хуманитарне организације се за ту позицију не отимамо, али свега нас неколико може да је изнесе. Одговорност је огромна, аутобус пун путника, на те

"Чувајте се угрожених људи и људи који мисле да су угрожени. Они осјећају потребу да се штите и бране, и због тога често и неочекивано и подмукло нападају“ Иво Андрић  Да се наш нобеловац, којим случајем, родио коју деценију касније и да је коју деценију касније напустио овај свет, уверио би се да му је ова мисао била готово пророчка. Кроз историју доносио је рат са собом, крв, кугу, глад и ратовало се због жена, власти, територија, али никад на овај начин и овако. Ратни вихор на Косову и Метохији, донео је нешто сасвим непојмљиво у историји ратовања. Ујело је једно племе руку која га је хранила, а није било гладно. Тешко је рећи када је и како све почело, можда тада, а можда и раније, а још тежа је чињеница да се никада није ни завршило. У дводеценијској паузи седимо и пребројавамо жртве, ако и то чинимо. Нисмо добри са бројкама, никада не знамо да израчунамо до краја. Међутим, још је страшније што ни са словима нисмо добри, па заборависмо и имена да запишемо. Кажу страшно ј

Замислите сване тако један дан и комшија помери ограду и уђе у ваше имање и то не пола метра или метар, како то у комшијским чаркама бива,  заузме вам трећину вашег имања. Ту нам том делу који вам је комшија узурпирао, остаде кућа, она прва, од оца покојног ђеда, трошна, али поносита, а у кући славска икона и кандило, остаде пред кућом бунар на ком се најлепше воде могло напити, остаде и лоза, најслађе грожђе од кога се правило најпиткије вино, а доле низ ливаду остаде и гроб, више њих, породична гробница, генерације костију лежале су ту и сведочиле да је имање ваше. Шта чините? Идете код комшије да разјасните. Комшија гледа, слуша, али не чује и не види. Каже: -То је сада наше, иди, ниси пожељан овде! Шта ћеш? Мораш да се обрачунаш с њим, нападаш га, а он зове геометра. Геометар излази, ћути, гледа, па каже: -То је сад њихово. Хоћеш да истераш правду идеш у катастар, ма нема силе, џаба тапије, џаба књиге, сви тврде да то више није твоје. То што ти причаш и показујеш је прошлост

Пре неколико месеци у медије је изашла вест "Преминула бака Нада из Ђаковице", већина грађана коју су прелиставали штампу тих дана, вероватно се није ни осврнула. Умрла је тамо нека баба. Што би то било вредно пажње? Заиста би и било разумљиво да је то нека баба, али није, Бака Нада, и остале баке са којима је делила свакодневницу су хероине модерног доба. Једнога дана, генерације бољих Срба ће о њима снимати филмове и испредати легенде, а свако Српче ће знати имена ђаковичких бака наизуст. Бог, неће дозволити да у заборав оду имена Драгице Николић, Љубице Мијовић, Јелене Мијовић, Теоктисте Кастратовић, Наде Исаиловић и Васиљке Перић, као ни мати Јоаникије Спајић која им се након рата придружила у подвигу,  старица које су остале да бране своје огњиште, када су га нажалост сви други напустили. Отишла је војска, отишао је народ, а оне остале. Поносите старице, са храбрим срцем Милунке Савић и племенитошћу Јелене Дечанске. Нису желеле да напусте Ђаковицу, и остале ограђене б

Замислите да се једног јутра пробудите и више у Србији нема струје. Замислите да у блиској будућности зиму сачекате без грејања и тако читава Србија. Замислите да једног дана у свету батерије за мобилни телефон или даљински управљач једноставно престану да постоје. Тешко је замислити да тако нешто може да се догоди. Да ли можемо да замислимо да Косово и Метохија нису Србија? И који је сценарио лакше замислити?  Заправо први сценарио је са другим међусобно повезан. Није у питању научна фантастика, уколико узмемо у обзир да у Србији имамо залихе угља за још 30-40 година, док их на Косову имамо за наредних 16 векова. Рудно богаство Косова и Метохије у до сада откривеним налазиштима седам стратешких руда(олово, цинк, сребро, никл, манган, молибден и бор) процењено је на 1000 милијарди долара, резерве литијума су према неким извештајима процењене да би  могле снабдети целокупну људску популацију 100 година, ако на то додамо остала богаства, погодности и предности овог подручија, окви

Административни прелаз раздваја јужну покрајину од остатка Србије. Процедура је једноставна када пређе у рутину, али до тада човек прогута много кнедли. Постављени су пунктови на путу, са једне стране српска полиција, а са друге косовска полиција. Формације косовске полиције углавном чине бивши припадници ОВК и неки уцењени Срби, или пак Срби, који су због опстанка били принуђени да се придруже косовској полицији, а неки од њих су до '99 године радили у МУПу. Свако ко прелази административни прелаз мора бити легитимисан, предаје личну карту најпре полицији Републике Србије, а затим и полицији такозваног самопроглашеног "Косова". Нама који одлазимо пут Косова и Метохије из централне Србије, ова прва углавном не прави непријатности, али зато надмудрити ову другу је прави изазов. Осим личног пртљага, најбоље је ништа не носити. Посебно због новонастале(сада већ старонастале) ситуације, везане за таксе од 100%. Колико ће "косовски цариници" бити детаљни у пре