КОЛИКО КОШТА КОСОВО? ЗЕМЉА БОГАТА, НАРОД СИРОМАШАН!

Замислите да се једног јутра пробудите и више у Србији нема струје. Замислите да у блиској будућности зиму сачекате без грејања и тако читава Србија. Замислите да једног дана у свету батерије за мобилни телефон или даљински управљач једноставно престану да постоје. Тешко је замислити да тако нешто може да се догоди. Да ли можемо да замислимо да Косово и Метохија нису Србија? И који је сценарио лакше замислити?

Заправо први сценарио је са другим међусобно повезан. Није у питању научна фантастика, уколико узмемо у обзир да у Србији имамо залихе угља за још 30-40 година, док их на Косову имамо за наредних 16 векова. Рудно богаство Косова и Метохије у до сада откривеним налазиштима седам стратешких руда(олово, цинк, сребро, никл, манган, молибден и бор) процењено је на 1000 милијарди долара, резерве литијума су према неким извештајима процењене да би могле снабдети целокупну људску популацију 100 година, ако на то додамо остала богаства, погодности и предности овог подручија, оквирном рачуницом долазимо до шокантног податка. Уколико би дошло до комплетног краха економије Сједињених Америчких Држава, на рачун независног Косова, њихови држављани би могли сасвим удобно да живе 49 година. Долазимо и до сасвим доброг аргумента за све оне скептике и одрођене Србе, који сматрају да је са Косовом готово, да немамо ништа од цркви и манастира и да је Косово историја и прошлост, а да треба да гледамо у будућност, да не требамо да гинемо, већ да живимо.
Заправо у Косову је будућност, једино целовита Србија са Косовом и Метохијом у свом саставу, може бити јака, богата држава са сређеном економијом. И заправо на Космету нам је све и материјално и духовно.

Не смемо заборавити да нам се тамо налази царска престоница Призрен, центар српске цркве Пећка Патријаршија, да нам се у средњем веку тамо налазило и још увек налазе, макар темељи или рушевине 1181 српских цркви и 113 манастира, 96 тврђава и старих градова, 14 двораца српске властеле и више од 500 древних гробаља.
Не смемо заборавити да Косово и Метохија спадају у једно од 5 најсветијих места Медитерана, одсек за културу Еврипске Уније уврстио је српске манастире са Косова и Метохије у најсветије области светске историје и ставио у ред, раме уз раме са Јерусалимом, Светом Гором, Меком и Ватиканом. Не смемо заборавити да су Грачаница, Богородица Љевишка из Призрена, Високи Дечани и Пећка Патријаршија уврштени у светску културну баштину као српски манастири.
Не морамо ићи даље, довољно је да се држимо ових аргумената и да сагледамо и ствари које нам прећуткују.
Сетимо се овога када нам следећи пут поскупи струја или огрев, ја више не верујем да је то случајност.

ЗЕМЉА БОГАТА, НАРОД СИРОМАШАН!

Реших почетком ове године да размотрим могућности трајног решења социјалног питања нашег становништва са Косова и Метохије и где могу дати свој допринос. Кроз више месечну анализу дошла сам до закључка да развој косовскометохијске привреде, због специфичности ситуације, лежи искључиво у развоју пољопривреде, породичног бизниса и верског туризма. Одлучих у мају да отпутујем на Север Косова и проведем неколико дана са локалним живљем, како би се мало информисала о ситуацији и могућностима у том делу Космета. Наравно за домаћина сам изабрала пријатеља кога сам стекла на неким од ранијих одлазака. На Космету се увек крећем међу људима, спавам и боравим у породичним домовима Срба који тамо живе и ретко сасвим ретко, бирам друге алтернативе за смештај у случајевима крајње нужде. Једино када са неким поделите кров и хлеб, можете уистину разумети каква му је свакодневница и какве га бриге море.

Иако је време било влажно и кишовито, нисам желела да допустим да ме то омета у намери, па сам у ту сврху купила гумене чизме. Прва дестинација била ми је Попопривредна школа у Лешку, привремено измештена из Приштине и оно што сам тамо видела мало је рећи да ме је оставило без даха. Директор школе, човек од струке направио је читав један мали производни погон, помоћу штапа и канапа народски речено. У пластеницима узгаја поврће које касније обрађује у погону за производњу зимнице, поседују неколико крава, овце, живину, воћњаке, ту су наравно као верни чувари и удомљени пси. Механизација је стара, вероватно негде отписана и депонована, али је у способним рукама особља школе ремонтована и изнова је нашла примену. Деца на пракси уз надзор профеора и технолога производе зимницу у инпровизованом погону, зимница се касније продаје, а приходи одлазе у фонд за ђачке стипендије, такође у зависности од смера који похађају воде бригу о животињама на фарми, удомљавају псе са улице и пружају им адекватну негу, постоји и радионица за производњу пецива. Све скоцкано, чисто и уредно. Какав сјајан пример дуалног образовања, помислих, нека европска држава би им могла позавидети. Након обиласка и гомиле одушевљења и похвала са моје стране, сели смо да уз кафу попричамо.
- Директоре, шта је вама овде најпотребније,а да немате?-пређох одмах на суштину мог доласка.
-Најпотребнији, а немамо их довољно су деца. Немамо довољно ђака, колико би требало да их имамо- рече отужно, овај стасит човек.
-Не влада довољно велико интересовање међу децом?-упитах.
-Заправо, ученички дом би нам решио проблем. Није безбедно за децу из других крајева Косова и Метохије да путују, а некима није баш ни близу. Такође, добро би дошло када би држава појачала мало фонд за стипендије, знате овде се тешко живи. Дајемо ми професори од плате, али није довољно-рече ми овај велики човек, искрено и отужно.
И тада ме болна и сурова реалност подсети да нисмо у Швајцарској, већ на Космету и да се налазимо практично у првом месту до административног прелаза, а да је то већ други универзум. Реалност коју је тешко било коме, ко је није искусио, да замисли.