НЕМА ПОДЕЛЕ! КОСМЕТ СЕ ПИШЕ СРЦЕМ!

Човек који једном пође пут Косова и Метохије, постаје сасвим ново, изнова рођено биће. Већ дуго се носим са мишљу да своја запажања, емоције, мисли и доживљаје треба да запишем како не би одлепршали у заборав. Размишљала сам о књизи као решењу, али сам увек чекала и одлагала, како би ми прича била потпуна. Још само једна литургија у Дечанима, још само једно јутро у енклави, још само која чаша ораховачког и хочанског вина, још макар један осмех детета које смо усрећили, једна трибина, један мејил...и тако сватих да ми многа сећања провејавају, а на њихово место долазе неки нови догађаји, имена и људи. Негде нам је заборав и у колективној свести и негде је то и разумљиво тешко је човеку да остане стамен, а да памти толико страдања и толико жртви и толико уздизања из пепела, али је још теже кад човек све заборави. Тада постаје коров без корена и плода и ту и тамо постоји док га неко не уништи.

Прошло је само двадесет година од насилне сецесије Косова и Метохије, а ми Срби као да је прошло два века, роваримо у сопственом блату невидећи даље од административне линије, коју нам у данашњем времену "преко потребна" гугл мапа сервира као границу.

Постали смо дубоко подељена нација, делимо се на поделе, а свака подела има подподелу и тако у недоглед. Готово ништа нас више не спаја, све је почело да нас раздваја: дрес за који навијамо, музика коју слушамо, ЕУ или анти ЕУ, власт или опозиција, споменици или тргови, калдрма или асфалт, званична или незванична историја, Косово и Метохија или Север Косова, Крајишник или Војвођанин, Шумадинац или Косовац, "салонска елита" или "крезуба Србија", "верски фанатици" или "верници", а онда опет "верници" или атеисти, победе или порази, вегани или печено јагње, Егзит или Гуча, а онда опет Гуча или Кочићев збор, добри лекари или лоше здравство, ријалити или култура и тако у недоглед... Много бабица, килава деца!

Баш тако и баш то, постали смо килава, размажена и себична деца. Идеал нам је Немачка, а средство комуникације сто евра.

 Међутим, ту негде у тој руљи још увек тиња плам Српства, чојства, јунаштва и праведности. Ипак, смо ми синови својих очева. унуци својих дедова. Верујем да у сваком од нас тиња искрица, која треба да се разбукти. Верујем да се можемо променити, потребна нам је снага воље и одлучност. Потребно је да сваки појединац почне од себе и промени себе. Не можеш променити другог човека, али мењајући себе можеш му бити узор и дати пример. Постанимо нација примера, а не подела! Немогуће је да се ујединимо око свега, али засигурно можемо да се ујединимо око оног најважнијег, очувња нашег индетитета и интегритета, нашег постанка и опстанка. Нема Поделе! Нема Предаје! Сачувајмо Косово и Метохију!

Иако,
је ово лични блог најмање желим да пишем о себи, већ о свим великим, а обичним људима које сам упознала на Косову и Метохији, њима који стоје на бранику наше Отаџбине и подсећају нас да постоји и оно духовно које је важније него материјално. Писаћу о Светињама из којих се наше молитве узносе у небеса, средишту наше духовности, месту на коме се рађала Србија, о колевци и гробу, жртви и крви и косовском боју који дан данас траје.