ПРВИ ПУТ ПРЕКО АДМИНИСТРАТИВНОГ ПРЕЛАЗА: АУСВАЈС ЗА СВЕТУ ЗЕМЉУ!

Административни прелаз раздваја јужну покрајину од остатка Србије. Процедура је

једноставна када пређе у рутину, али до тада човек прогута много кнедли. Постављени су пунктови на путу, са једне стране српска полиција, а са друге косовска полиција. Формације косовске полиције углавном чине бивши припадници ОВК и неки уцењени Срби, или пак Срби, који су због опстанка били принуђени да се придруже косовској полицији, а неки од њих су до '99 године радили у МУПу. Свако ко прелази административни прелаз мора бити легитимисан, предаје личну карту најпре полицији Републике Србије, а затим и полицији такозваног самопроглашеног "Косова". Нама који одлазимо пут Косова и Метохије из централне Србије, ова прва углавном не прави непријатности, али зато надмудрити ову другу је прави изазов. Осим личног пртљага, најбоље је ништа не носити. Посебно због новонастале(сада већ старонастале) ситуације, везане за таксе од 100%. Колико ће "косовски цариници" бити детаљни у претраживању, највише зависи од тога колико сте им симпатични, али се свакако може десити да поклоне у виду нове гардеробе, накита, флашираног пића, протумаче као шверц. Оваква ситуација за нас хуманитарце представља, ноћну мору, морамо сналазити на различите начине да хуманитарну помоћ пренесемо. С обзиром да не постоји легалан начин да је унесемо. Као председник хуманитарне организације била сам принуђена да донесем одлуку која се неповољно одразила на наше деловање. Све се мора куповати на Косову, не смемо људе доводити у ризик већи од оног коме се свакако излажу.

(Фотографија настала на једној од првих посета Косову и Метохији, манастир Свети Архангели, Призрен)                                                       

                                                         МОЈ ПРВИ ПРЕЛАЗ

За нас Србе то никада неће бити граница, већ портал, улаз, на део територије где се небеска Србија спаја са земаљском Србијом. Ту су похрањени наши претци,ту је наш Јерусалим, Мека и Медина, на Косову и Метохији је наш Нотр Дам, наш Партенон и наш Колосеум. Свака стопа натопљена је мученичком крвљу српског ратника и сељака, невине деце и грађана, који су само желели да живе своје једноставне животе на својој Светој Земљи. 

Било је то децембарско јутро, пет изјутра напољу магла, а оштар и хладан ваздух кидао је ноздрве, насупрот томе у аутобусу је појачано грејање омамљивало поспане, тек пробуђене путнике како би предали своја документа. Увек у вожњама аутобусом седим напред близу возача. По мом сећању напустила сам привилеговано место у последњем делу аутобуса, када сам престала да идем на ђачке ескурзије, дакле са првим знацима зрелости сватила сам да су возачи и вође путовања много боље друштво. Тада, тог јутра имала сам 19 година,чини ми се, била сам студеткиња, прве године, Компаративне Књижевности, романтик и родољуб, од узбуђења нисам спавала читаву ноћ, то је то, остварење сна, следећу ноћ бићу на Косову, следеће јутро у Високим Дечанима. Све због чега један правдољубив и родољубив Србин треба да живи, али и умре, налази се тамо. Тамо је суштина.

 Зауставили смо се на административном прелазу и тада ми се дешава први шок, прва бура емоција, у моменту су ми радост и понос помутили бес и немоћ. Како уопште неко може да постави некакав пункт на сред моје земље и тврди да је то граница? Како тамо неки запад може да нацрта линије у атласу и каже готово? Зашто читав свет затвара очи пред оваквом неправдом? Премотавам карту света у глави и схватам, да још увек две трећине светске популације не подржава ову фарсу и док покушавам да смирим убрзано дисање, краичком ока гледам вођу пута како се натеже са полицајцима, ни не слутим да ћу врло брзо бити и сама на његовом месту, да ћу и ја водити људе на Космет. Стојимо већ пола сата, нешто се дешава, вероватно смо требали већ да прођемо. Чујем од споља како мушки глас нешто добацује, разазнала сам само да помиње фасциклу и саобраћајну,

- `Ајд мала ти?-узвикнуо је возач.

Тада сам се тргала, обратио се мени нема сумње, а глас од споља припадао је вођи путовања. Рефлексно сам испипала фасциклу на седишту поред, зграбила документа из возачеве руке и истрчала испред. Ошинуо ме је хладан ваздух, пришла сам и дала папире, два полицајца су се са стране нешто домунђавала.

-У чему је проблем?-упитала сам тихо вођу пута.

-У пакетићима за децу-невољно је одговорио.

Поглед ми је полетео према пртљажнику, и сетих се да су седам сати раније испред храма Светог Саве, док смо чекали полазак, момци паковали хуманитарну помоћ за угрожене Србе у енклавама. Натезање између вође пута и полицајаца је потрајало још добрих пола сата. Одсечно су одбијали да нас пусте да прођемо, а онда, одједном, иако нисам баш склона томе да се намећем, полу огорчено са изразом лица пуним пуним гађења изговорих:

-Добро, полако, људи само раде свој посао! Како се ви зовете?-додах и развукох усне у неодољиви осмех бруцошкиње. Тада по изразима њихових лица схватих да владам ситуацијом и одлучих да наставим са театром у коме сам ја главна глумица.

Одговор који сам чула је за мене био ударац. Као да је неко тог леденог децембарског јутра ту испред тог аутобуса, бацио санту леда на мене. Изговорили су српска имена, све време сам мислила да су Албанци. Тада још увек нисам имала довољно искуства да на први поглед разазнам ко је Србин, а ко Албанац. Зашто нас не пусте да прођемо, па ми носимо помоћ Србима са Косова и Метохије, а то су управо и они. Удахнула сам дубоко, и чим ми је кисеоник стигао до мозга преконтала сам чињенице. Логично, ако су Турчину руке крваве до лаката, Потурици су до рамена. Шта Потурица највише воли? Свилу, кадифу и дукате.

-Имате ли децу? Ја имам предлог. Зашто не узмете неколико пакетића за вашу децу, да се обрадују мало? Нас пустите да прођемо и обрадујемо осталу децу која нас чекају -изговорих са пуно самопуздања, а на лице сам сместила најлажнији и највећи осмех који сам тада могла.

Један од двојице се замишљено почеша по глави, па погледа колегу. Други се само сагао и награбио из пртљажника, колико је могао да понесе.

- `Ајде терај!-показао је овај први са слободним рукама возачу и климнуо главом у знак одобравања, а са нама се руковао. У његовој глави склопио је добар посао.

Ушли смо у аутобус, тек тада ми је постало јасно колико сам се смрзла, без питања зграбих нечије ћебе са седишта поред и ушушках се у њега. Док сам се тискала под ћебетом, пришао ми је вођа пута и кроз осмех рекао:

-Први пут на Косову, А? Добро си се снашла.

-Ева је наговорила Адама да поједе јабуку, па што не бих и ја наговорила шиптарску полицију?-насмејах се, овога пута из срца. Међутим, пажњу од разговора су ми одвукле српске заставе, ушли смо на Север Косова. На свакој кући, свакој бандери, свакој огради и сваком стубу висила је српска тробојка. Косово је Србија, мислила сам и задоваољно се смешкала, док сам уживала у погледу. Окупирано, али српско! Изгледа да су пакетићи били наш аусвајс.

Прочитајте још:

https://geto1244.blogspot.com/2019/09/blog-post.html